Anatomija i umetnost

/ / Blog_ / 3. 10. 2018.

Autor: Ružica Bajić Sinkević

Stručna oblast: Slikarstvo

e-mail: ruzica_ruzicab@yahoo.com

 

 

Anatomija i umetnost uvek su bile tesno povezane i ne prestaju to da budu i u savremenoj umetnosti. Anatomi i umetnici su paralelno izučavali ljudsko telo, jedni u naučnom, a drugi u umetničko-estetskom smislu.

      Andrea Vezal

Plastična anatomija čoveka je oblast koja se izučava na umetničkim fakultetima u našoj zemlji od sedamdesetih godina prošlog veka kao zaseban stručno-umetnički predmet. Na Fakultetu savremenih umetnosti ovaj predmet postoji od njegovog osnivanja.

Mnogi umetnici nastavljaju da se bave proučavanjem anatomije i ljudske figure do kraja svoje umetničke karijere. Ljudsko telo je često nepresušan izvor inspiracije.

Andrea Vezal

Vizuelni umetnici proučavaju telo, njegovu anatomiju, od kada umetnost postoji, kao što i naučnici proučavaju ljudski organizam od kada postoji nauka. Preplitanje njihovih saznanja možemo posmatrati kroz četiri perioda.

Prva faza je doba Leonarda, Mikelanđela, Direra i drugih, u kojoj Vezal postavlja bazu anatomije. Ovu era nazivamo „homoanatomikus”, anatomija leša, ili anatomija „derača kože“. Ona je dala viziju čoveka podeljenog na telo i duh.

Druga faza – doba radiologije – koja je nasledila anatomiju leša, postala je „živa anatomija“. Ova brza anatomija, bez seciranja i ožiljaka, bez skalpela, a dublja i sveobuhvatnija, pruža suptilniju analizu ljudskog bića.

Secrets of the Dead – Leonardo

Treća faza je bazirana na molekularnoj i mikrobiologiji, poznavanju DNK. Ona dopire do dubljih delova čovekovih funkcija u nastojanju da se otkriju razum i duša čoveka. Umetnici prate ili, bolje reći, prepliću svoje kreacije sa napretkom nauke. Neretko umetnici nesvesno otkrivaju, instinktivno naslućuju prirodne zakonitosti i okom nevidljive pojave pre nego ih nauka otkrije i definiše.

Četvrta faza – novi „derači kože“. U 21. veku ponovo se pojavljuju anatomi koji rade disekcije na nov, savremen način.

Bazična anatomija – anatomija derača kože

Anatomija čoveka vezana za spoljašnju predstavu koja se zasniva na unutrašnjoj spoznaji tela, utvrđena seciranjem (lat. dissecto – iseći), pojavila se u trećem veku u Aleksandriji, potom je religija i kultura uvela zabrane koje će trajati sve do humanizma i renesanse.

Leonardo da Vinci

Anatomija (od grčkog ἀνατέμνω – anatemnō od ἀνά – ana, „između“, i τέμνω – temnō, „seći“ – odvojiti od celine) kao reč pojavila se 1314. godine, ali ne kao studija tela i njegova interpretacija. U to vreme su vršeni opiti na životinjama zbog zabrana vezanih za proučavanje morfologije i materije čoveka.

Razvoj anatomije počeo je u davnoj istoriji. Asirci i Vavilonci su odlično poznavali anatomiju čoveka, poznavali su sastav tela, njegove delove i organe. Grci su prvi vršili seciranja na životinjama. Smatra se da prvi pisani dokumenti o strukturama i organima čovečijeg tela datiraju iz egipatske civilizacije. Prva seciranja ljudskih leševa sproveli su Herofilos i Erasistratus u 4. veku p.n.e, kada su disekciju vršili nad telima pogubljenih zločinaca u Aleksandriji, koja je tada bila pod vlašću Ptolomeja.

Leonardo da Vinci

Prvo napisano delo o anatomiji čoveka je „Anatomija“ od Mondino de Lucija (Mondino de Liuzzi) iz 1136. godine. Francuz Gi de Kolijak (Gui de Chauliac), lekar, 1336. godine objavio je svoju „Veliku hirurgiju“. Rimske pape su bile mecene umetnika i dozvoljavale su seciranja. Pod uticajem renesanse, grčki kanoni su poslužili rimskom arhitekti Vitruviju (Marcus Vitruvius Pollio) da odredi proporcije čovečijeg tela. Na florentinskoj akedemiji anatomija je bila obavezna disciplina, tako da su je Paulo Učelo, Verokio, Donatelo, Rafaelo i drugi, sigurno izučavali.

Mantenja

Leonardu da Vinčiju je bilo dozvoljeno da studira čovečije telo na tridesetak leševa. Njegove precizne anatomske studije su visokog estetskog kvaliteta. One su udružile skalpel, oko i ruku tj. pero. Albert Direr u svom „Traktatu“ iz 1512. godine, u četiri knjige konstruktive anatomije, služeći se geometrijom i aritmetikom, daje proporcije čovečijeg tela. Za ove studije Mikelanđelo kaže da su figure čoveka postavljene kao kočevi i da ne olakšavaju proučavanje anatomije.

Flamanski lekar, profesor hirurgije u Padovi, Andre Vezal (Andre Vesale), vrhunski poznavalac anatomije, objavio je u Bazelu 1543. godine „Sedam knjiga o sastavu ljudskog tela“, za koje su pod njegovim nadzorom crteže radili umetnici iz Ticijanove radionice.

Rembrant

Delo Mantenje „Hrist na odoru“ (gledano od stopala ka glavi) i Rembrantov „Čas anatomije“ pripadaju riznici znanja i umetnosti.

Samo u Holandiji od 1603. do 1773. naslikano je dvadesetak radova sa ovom tematikom. Akcenat na ovim slikama dat je, naravno, potretima, a ne anatomiji, jer su doktori bili finansijeri ovih dela. „Časovi anatomije“ postaju uobičajeni u umetnosti.

Džordž Stabs

Engleski slikar i bakropisac Džordž Stabs je samouki umetnik koji je potpuno posvećen slikarstvu. Nakon dugogodišnjih studija anatomije konja i velikog broja crteža, izradio je bakroreze izrazite veštine i anatomske tačnosti. On je 1776. godine objavio knjigu anatomije konja. Pored brilijantnih bakropisa posvećenih konjima, izradio je i anatomske studije mačaka, ptica i pasa. Nemali broj odličnih umetničkih i analitičkih crteža Stabs je posvetio i anatomiji čoveka, skeletnog i mišićnog sistema, te zaslužuje neosporno i naučnu pažnju.

Anatomija radiologije – živa anatomija

Tokom dvadesetog veka, medicina je napredovala brže i više nego u prethodnim vekovima. Nove tehnologije doprinele su brzom napretku koji nas vodi prema „živoj anatomiji“, superiornijoj od one vršene skalpelom. Ova anatomija, koja predstavlja više dimenzija, koja nam iza „rešetaka od kostiju“ torzoa otkriva disajni aparat, kardio-vaskularni sistem, unutrašnje organe i sistem organa, a u glavi moždane hemisfere, prikazuje ono što su umetnici na svoj način i pre pojave radiologije otkrivali u svojim delima.

Oni su „rastavili“ realnost kao Kubizam, Sezan, Brak i Pikaso. Umetnik usmerava umetnost u pravcima koje jedni nazivaju inovacijama, a drugi destrukcijama. U svetu savremene umetnosti viđamo raznolike instalacije oslonjene na anatomiju, bodi-art i performanse koji su koncentrisani na telo čoveka. Umetnost anatomije srećemo u reklamama, na ulicama, na plakatima itd.

U ovom domenu različitih i razuđenih pravaca, interesantna je umetnost performerke ORLAN (rođena kao Mireille Suzanne Francette Porte), koja, ubrizgavajući silikon ispod svoje kože, deformiše telo bez želje za ulepšavanjem, već sa ciljem da se demonstrira demokratija anatomije. U vidu performansa izvodi niz plastičnih operacija.

Drugi umetnici koriste anatomske predloške, kao na primer Džesika Vanturi, koja koristi fotografiju endoskopije. Bernar Venet izlaže svoje skenere torzoa, dok drugi umetnici koriste elektrokardiograme, elektroencefalograme i sl.

Vim Delvoj je belgijski umetnik, koji dokazuje da radiologija može biti umetnost. Napravio je više remek-dela napravljenih od radioloških slika i koristi tehniku rendgenskog slikanja da redefiniše gotičku umetnost.

Izložba Paule Kroun „Inside My Head: A Contemporary Self-Portrait“ koristi prave MRI skenere kako bi istražila unutrašnji um umetnika.

Umetnici istražuju i na polju spiritualnosti, tj. duhovno ili dušu. Kandinski u delu „Spiritualno u umetnosti“ piše: „Duša koja vodi prema kraljevstvu budućnosti može biti prepoznata samo po senzibilitetu (talenat je njen put)“.

Anatomija biologa – anatomija ćelije

Henri Mur

Molekularna, ćelijska biologija omogućila je naučnicima i umetnicima prelaz od organa ka tkivu i ćelijskoj strukturi. Ova morfološka anatomija promenila je vizuru od mikroskopa ka nano-strukturama, česticama. Vizura umetnika u ovom periodu se menja od leša ka živom telu, od strukture do funkcije.

Strukure i forme doskora nepoznate prirode, koja proizvodi DNK lance, opseda umetike novim formama. Oni su zamišljali do tada nevidljive forme. Dva skulptora, Henri Mur i Žan Arp, pioniri su te revolucije. „Ja sam zainteresovan za ljudsku figuru, ali zakone oblika i ritma sam otkrio studirajući prirodne oblke (stene, biljke, drveće).“ – Henri Mur. Žan Arp formuliše svoj estetski princip: „… mi ne želimo da imitiramo prirodu, mi želimo dati formu kao što priroda daje voću, a ne imitirati je“.  Sličan stav imao je i Pol Kle.

Umetnici kao što su Henri Mur, Pol Kle, Žan Arp i drugi, razvijaju svoje ljudske figure kao biomorfne, kao sam život.

Nije nepoznato da su mikroskopom, putem molekularne biologije, otkrivane žive strukture koje, začudo, odgovaraju formama koje su umetnici stvarali još dok nisu bile nauci poznate. Umetnici su ih osmislili polazeći od ličnog poimanja prirode. Henri Mur tvrdi da svoje biomorfne forme nije vezivao za bakterijske strukture na koje podsećaju, jer su one bile nepoznate kada ih je kreirao. Takođe, Pikaso je 1930. godine bio fasciniran odnosom makro–mikro organskog sveta, kao i Brankuzi, Etijen-Martin i drugi.

„Novi derači kože“

Gunter fon Hagen je savremeni anatom rođen 1945. godine u Nemačkoj. On je izumeo tehniku očuvanja uzoraka bioloških tkiva – preparata pod nazivom plastination. U početku je uspevao da radi plastifikaciju manjih preparata, a nakon 20 godina upornog rada, uspeva da uradi plastifikaciju celog tela. Prva izložba celih tela bila je 1995. Od tada Hagen priređuje izložbe u mnogim svetskim metropolama, gde su prikazana ljudska tela u celini ili secirana, kako bi verno prikazao građu tela. Hagen uspeva da, secirajući tela, napravi umetnička dela koja ponekad izazivaju gađenje, a ponekad ushićenje i oduševljenje.

Umetnici današnjice, kao i pređašnji, u korelaciji nauke i estetike anatomije, traže svoje puteve sintetišući znano i naslućeno.

 

 

FSU logo Predupisni rok je počeo.
Prijavi se i postani deo klase 2019/20. »