Autor: Aleksandar Kušić

Stručna oblast: dizajn enterijera

e-mail: aleksandar.kusic@fsu.edu.rs

Postoje priče koje su previše dobre da bi bile istinite. Ipak, postoje i one koje, iako možda neistinite, izražavaju istinu na krajnje sažet i direktan način. Jedna od takvih vezuje se za italijanskog arhitektu Đankarla De Karla (Giancarlo De Carlo, 1919–2005). Rođen u Đenovi, De Karlo je kasnih četrdesetih godina prošlog veka započeo sopstvenu praksu u Milanu. U administrativnoj jedinici Sesto San

Đovani (Sesto San Giovanni), na tadašnjem severnom obodu grada, De Karlo je 1950. godine izveo svoj prvi samostalni projekat. U zgradi posvećenoj radničkom stanovanju, De Karlo je postavio 50 stanova u okviru jednostavnog volumena „kutije” koja je svojom formom, organizacijom i namenom neizostavno podsećala na arhitekturu prve polovine 20. veka. U duhu modernističke opsesije suncem i svežim vazduhom, dnevne i spavaće sobe orijentisane su ka pejzažu juga na koji je svaki stan izlazio terasom. A sa suprotne, daleko bučnije, ulične strane svoje mesto su pronašle ulazne zone stanova i to kao serija galerija obuhvaćenih ortogonalnim rasterom skeletne konstrukcije.

Prema sopstvenim rečima, De Karlo je po useljenju posmatrao iz obližnjeg kafea način na koji su stanari prisvajali svoje nove domove. Umesto da terase ka jugu postanu platforme za sunčanje i uživanje u pejzažu, na njima je jednostavno sušen veš. A bučna severna strana, tretirana od strane arhitekte kao puki servisni prostor, pokazala se kao najdinamičniji deo objekta koji je svojom orijentacijom i stalnim prisustvom stanara na galerijama postao deo spektakla uličnog života. Uočivši ovu svojevrsnu inverziju, De Karlo je došao do zaključka da arhitektura mora kao središnji momenat imati društvenost u smislu susreta, povezivanja i komunikacije. I tako, sedeći u kafeu, posmatrajući kako ono u šta je verovao i kako je projektovao pada na testu svakodnevice, De Karlo je zakoračio u svet kasnomoderne arhitekture.

U naredne dve decenije kasnomoderna arhitektura će kroz rad arhitekata poput De Karla doživeti procvat. Njene puteve obeležiće odlučan raskid sa postulatima modernizma te iznalaženje sopstvenog jezika koji se bazirao na gustini gradnje i organizacije prostora, forsiranju veza između različitih funkcija kao i fleksibilnosti i otvorenosti prema korisničkoj intervenciji. Ali više od svega, kasnomoderna paradigma biće verovatno poslednji pokušaj arhitekture da inicira suštinsku promenu odnosa u društvu: kroz različite verzije i opcije, kroz različite pristupe i perspektive svojih pristalica, kasnomoderna arhitektura verovala je da će sopstvenim intervencijama stvoriti zajednice sposobne da preuzmu sudbinu u sopstvene ruke osporavajući tako neupitnost moći otuđenih političkih, ekonomskih i tehnokratskih elita.

U stvarnosti i kroz seriju stambenih i univerzitetskih kompleksa, kasnomoderna arhitektura je prošla niz kontroverzi koje traju do današnjih dana. Posebno spornim pokazali su se rezultati ove paradigme u oblasti stanovanja: neke od najpoznatijih realizacija nisu postale mesta emancipacije već prostori siromaštva, prljavštine i, povrh svega, kriminala. Tipičan primer je, naravno, kompleks Robin Hud Gardens (Robin Hood Gardens). Realizacija čuvenog bračnog para Alison i Pitera Smitsona (Alison and Peter Smithson) podrazumevala je komotnije stanove nego što je zahtevano standardima u Londonu šezdesetih i sedamdesetih godina kao i rešenje otvorenih prostora kojem bi danas aplaudirali čak i u zemljama Skandinavije: sve ovo pak nije sprečilo vandalizaciju kompleksa već u prvim godinama posle otvaranja, da bi potom, devedesetih godina, Robin Hud Gardens postao stecište narkodilera i korisnika droge.

Ipak, možda najpoznatiji primer čime je kasnomoderna arhitektura rezultirala kroz proces prisvajanja prostora može se pronaći u De Karlovoj domovini, u Napulju. Čuvena „Jedra”, locirana u severnom predgrađu Skampije (Le Vele di Scampia), izgrađena su kasnih šezdesetih godina prošlog veka. Kada je italijanski novinar i pisac Roberto Savijano (Roberto Saviano) objavio 2006. godine bestseler Gomora (Gomorra), Jedra su gotovo preko noći postala prepoznatljivi simbol lokalnog narko carstva: prema procenama, klanovi koji su u tom trenutku kontrolisali uličnu prodaju droge u Skampiji i susednom kvartu Sekondiljiano (Secondigliano) ostvarivali su pojedinačni dnevni profit u rangu od čak pola miliona evra.

Savijanova knjiga koja detaljno opisuje različite aspekte napuljskog organizovnog kriminala uskoro je ekranizovana: prvo je 2008. snimljen istoimeni film, a potom je 2014. počelo emitovanje televizijske serije identičnog naziva čija se četvrta sezona očekuje na kraju ove ili početkom sledeće godine.

Sudbina Jedra biće, ako je verovati najnovijoj rundi obećanja napuljskih zvaničnika, istovetna onoj Robin Hud Gardensa. Rušenje je postalo, tobože, jedina opcija kada su kasnomoderni stambeni kompleksi u pitanju. U poslednje dve ili tri decenije brojni su sravnjeni sa zemljom uprkos stavovima arhitektonske struke: u slučaju londonskog kompleksa Smitsonovih u odbranu očuvanja neuspešno su stali i Zaha Hadid (Zaha Hadid) i Tojo Ito (Toyo Ito) pa i Robert Venturi (Robert Venturi).

Da rušenje arhitektonskih dela poput Robin Hud Gardensa nije pitanje suzbijanja kriminala već brisanja tragova naše kasnomoderne prošlosti i njene orijentacije ka boljoj budućnosti – upravo onoga što naša neoliberalna sadašnjost dubinski prezire – nije previše teško dokazati. A da je direktno izjednačavanje kasnomoderne paradigme s kompleksnim fenomenima poput trgovine narkoticima krajnje pojednostavljeno i pretenciozno takođe je jasno. Ipak, ono što se decenijama dešavalo u senci Jedra može govoriti da povezivanje (ako ne baš identifikovanje) jednog i drugog nije bez osnova. Ako u obzir uzmemo ono o čemu Savijano piše a šta Gomora kao TV serija prikazuje, može se ispostaviti da je prostornost Jedra i okolnih stambenih kompleksa jedna vrsta perverzije: ono što oni omogućavaju i čemu služe je nešto što iz pozicije kasnog modernizma deluje izopačeno i odbijajuće ali i užasno blisko i poznato.

O Sistemu i perverziji

Klanovi koji operišu u Skampiji i Sekondiljianu, a i šire, u celokupnom Napulju i regiji Kampanje (Campania), poznati su kao „Kamora” (Camorra). Međutim, njihovo pravo ime je istovremeno daleko manje upečatljivo ali i neverovatno indikativno: napuljski klanovi o sebi govore kao o „Sistemu”. Sistem se može opisati kao čudnovata mešavina vrhunskog preduzetništva i nezamislivo ekstremnog nasilja.

S jedne strane, Sistem je u perspektivi Savijanove knjige svojevrsni i, iznenadićete se, dominantni privredni činilac u Kampanji. Gomora detaljno opisuje pregršt načina na koje su lokalni klanovi decenijama stvarali, investirali i uvećavali sopstveno bogatstvo: od preuzimanja propalih fabrika garderobe, koje su potom pretvarane u pogone za izbacivanje vrhunskih i teško prepoznatljivih plagijata najekskluzivnijih italijanskih brendova, preko mreže šoping molova u Italiji i lokala po zapadnoj Evropi kroz koje su se ove kopije plasirale; do kontrole nad napuljskim maloprodajama kroz sistem jeftinog kreditiranja i transportnih usluga; i konačno, hiljada i hiljada tona toksičnog otpada koji je potekao iz drugih delova Evropske unije a deponovan je ilegalno i uz ogroman profit u ruralnim delovima regije.

S druge strane, Sistem opstaje na stalno prisutnom nasilju koje samo povremeno postane tako brutalno i sveobuhvatno da izaziva reakciju italijanskih institucija. Posmatrano od osamdesetih godina naovamo, broj mrtvih se meri u hiljadama, pri čemu se počinjena ubistva prvenstveno vezuju za kontrolu nad tržištem droge, ili, preciznije, „tržnicama” koje u stambenim kompleksima Skampije i Sekondiljiana funkcionišu kao visokoorganizovani punktovi za prodaju narkotika.

U ključu lakanovske psihoanalize (Jacques Lacan) okoreli kriminal se vezuje za pojam perverzije. Ono što je Lakanovu teoriju učinilo jednako neprihvatljivom iz perspektive dominatnih tokova savremene psihologije i psihijatrije ali i tako potentnom u praktičnom i u teorijskom smislu, jeste insistiranje na sažetoj klasifikaciji „struktura” ličnosti.

Umesto da tretira pacijenta kao set simptoma koje je potrebno sanirati na pojedinačnom nivou (i od strane specijalizovanog stručnjaka), lakanovska škola teži da utvrdi dubinsku logiku funkcionisanja psihe. Istovremeno, insistiranje na ovim strukturama omogućilo je specifičnu perspektivu u kojoj se o neurozi, psihozi ili perverziji može govoriti i u kontekstu širem od pojedinačnog subjektiviteta. Tako, sa jedne strane, lakanovci perverziju objašnjavaju kroz proces kojim se dete odriče direktnog i neposrednog odnosa sa majkom zarad mesta u poretku porodice ili društva.

Prekid odnosa koji je obeležen prividnom jednakošću i obostranim zadovoljenjem predstavlja preduslov da dete postane deo zajednice, ili, preciznije, ovaj prekid jeste pristanak na trampu kojom gubitak jednog rezultuje pozicijom u drugom. Kod perverzije ovaj proces ostaje nedovršen: ono što karakteriše perverznu poziciju jeste stalni nagon subjekta da sam (ili u dogovoru sa partnerom ili „Drugim”) proizvodi poredak. Najčešći uzrok ovakvog scenarija nalazi se u nemogućnosti da otac izvede prekid neposrednog odnosa deteta i majke usled čega samo dete započinje životni poduhvat uspostavljanja zamene za disfunkcionalnosti šire zajednice (prvo porodice a potom i društva).

S druge strane, lakanovci tretiraju perverziju kao vrstu logike koju je moguće prepoznati na nekim ne baš tako očekivanim mestima. Izvan petparačkih predstava o kožnim pantalonama i bičevima, perverzija se krije u čitavim društvenim sistemima. Takva je situacija sa, na primer, staljinizmom, za koji je karakteristično da se subjekt pozicionira kao oruđe neke šire i neupitne istine. Istovetna situacija je i sa verskim fundamentalistima, pa su tako za Slavoja Žižeka, i Džord Buš Mlađi (George W. Bush) i Osama bin Laden (Osama bin Laden) dve strane iste perverzne medalje (obojica veruju da su njihovi postupci direktni izvod Božije volje). U skladu s time, kako oceniti napuljske klanove ako ne kao par excellence perverziju: šta je organizovani kriminal ako ne rezultat nedoslednosti i disfunkcionalnosti jednog društva koje se nadomešćuje kroz zaseban i samoregulišući poredak, ili „sistem”?

Koegzistencija kroz razdvajanje

Gomora, kao TV serija, prati nekoliko talasa dezintegracije klana Savastano (Savastano). Kao i klan Di Lauro (Di Lauro), koji je u stvarnom životu decenijama carovao severnim Napuljem da bi se početkom 21. veka krvavo raspao, Savastanovi se bore sa serijom internih i eksternih izazova. Usled hapšenja „bosa” Pijetra Savastana (Pietro Savastano), ambicije njegovog sina Đenara (Gennaro) da postane neprikosnoveni vođa, te snažnih internih sila razdora među članovima nižeg ranga, klan se uskoro cepa na više frakcija koje u sadejstvu ili sukobu sa konkurentima započinju seriju brutalnih obračuna. Kroz prve dve sezone serija prikazuje brojne stambene komplekse Skampije i Sekondiljiana, pri čemu posebno, gotovo ikonično, mesto u sve nasilnijoj svakodnevici narko biznisa svakako zauzimaju Jedra.

Pozicionirana centralno na prostoru Skampije, Jedra su projektovana ranih šezdesetih godina kao sedam super-blokova. Arhitekt Frančesko Di Salvo (Francesco di Salvo) organizovao je kompleks kao set izduženih struktura trougaonog preseka postavljenih pod kosim uglom u odnosu na dominantne saobraćajnice kvarta. Sami objekti organizovani su kao središnja vertikalna jezgra od kojih se podužno pružaju kaskadni volumeni stanova, sa centralnim procepom koji zgrade deli na dva trakta. Horizontalna veza između traktova pak omogućena je serijom galerija koje lebde u okviru procepa kao međuspratne, omogućavajući prilaz pojedinačnim stanovima putem jednokrakih stepenica koje se koso pružaju kao vezivni volumeni.

Galerije su, tako, najzanimljiiviji deo Jedra, a svakako su znak koji odaje kasnomoderni pristup njihovog autora. Verovatno centralni koncept celokupne paradigme tzv. „ulice u vazduhu”, posmatrane su tokom pedesetih i šezdesetih godina kao rešenje dva ključna problema. Za Smitsonove, kao i za njihove kolege poput američkog arhitekte Šadraha Vudsa (Shadrach Woods), posleratni razvoj grada značio je i neizostavnu potrebu za razrešenjem konflikta između pešaka i sve prisutnijih putničkih vozila. Odgovor je pronađen u paralelnom postojanju u zasebnim ravnima, i to u uslovima koji su za pojedinačne oblike sobraćaja značili maksimalnu funkcionalnost.

Tako je u projektima poput Robin Hud Gardensa, te koncepta „izdanka” Kandilisa (Georges Candilis), Josića (Alexis Josic) i Vudsa, tlo rezervisano za prometne ili prilazne kolske saobraćajnice i garaže, dok su pešaci izdignuti na horizontalne platforme koje omogućavaju direktan pristup stanovima. S druge strane, za kasnomoderne arhitekte nasleđe ulice tradicionalnih gradskih centara, poput onih u evropskim metropolama, predstavljale su sinonim za ono najbolje što urbana sredina može da pruži: povezanost, susret i komunikaciju. Zbog toga, ulice u vazduhu posmatrane su kao savremeni ekvivalent ovog istog nasleđa, to jest, kao svojevrsni katalizatori koji će stanarima kasnomodernih kompleksa pružiti priliku za zdravu ali nadasve zanimljivu svakodnevicu.

Ova logika koegzistencije kroz razdvajanje je, kako se ispostavlja, ključna i za prostornost Sistema. Sami punktovi za prodaju droge (tržnice) deo su pešačkih koridora ili javnih prostora na kojima nema automobila, dakle, na nivou terena ili na nivoima neposredno iznad njega. Prilaz njima se pak strogo kontroliše, pa okolnim saobraćajnicama najčešće krstare čitave flote skutera čiji vozači detektuju i obznanjuju prisustvo svakoga ko predstavlja opasnost po nesmetanu prodaju narkotika. U slučaju racije, skuteri blokiraju prilaze tržnici omogućavajući dilerima dovoljno vremena da se sakriju ili napuste lokaciju: kasnomoderna logika vertikalnog razdvajanja je i ona hijerarhije, s obzirom na to da se realnost pešaka smatra suštinski superiornijom od one vozača.

S druge strane, stanovanje se u perspektivi kasnog modernizma smatra središnjom funkcijom jednog urbanog kompleksa, to jest, prostorom koji „opslužuju” okolne funkcije trgovine, obrazovanja ili saobraćaja, a sa kojima stanovi vezu ostvaruju kroz ulice u vazduhu i nadovezujuće liftove ili rampe. U Skampiji i Sekondiljianu na terenu ili prodajnim mestima egzistiraju oni koji su najniže u hijerarhiji, a čija nedeljna plata se kreće od 100 do 1.000 evra.

Za Sistem trgovina narkoticima je upravo pitanje niza stratifikovanih prostornih ravni. Njih prepoznajemo u drugoj sezoni Gomore kada u jednom od talasa sukoba u okviru klana Savastano mlađi naraštaji odluče da preuzmu tržnicu koju kontroliše ključni operativac i desna ruka Pijetra Savastana, Malamore (Malammore). Iz informacija do kojih „klinci iz sokaka” dolaze pred napad saznajemo da u tržnici rade tri ekipe dilera. Sama prodajna mesta su u prizemlju u zajedničkim prostorijama stambenih zgrada koje svojom strukturom uokviruju javni prostor dvorišta čineći ga vizuelno i fizički izolovanim od okruženja. Droga se priprema na prvom spratu a na drugom se nalaze stanovi sa obezbeđenjem tržnice.

Negde u blizini je i jedinica koju koristi sam Malamore (u trenutku napada je u skrivanju na drugoj lokaciji), a na poslednjoj etaži, iza rešetki koje brane pristup putem hodnika, nalazi se „štek” sa oružjem. Ovaj, kao i brojni drugi arsenali rasuti po severnom Napulju, obezbeđuju klanovima izobilje poluautomatskog i automatskog naoružanja (omiljena među puškama je, kako Savijano piše, upravo AK47 ili „Kalašnjikov”), adekvatne municije, pancirnih prsluka pa čak i ručnih granata: sve ono što hrani brutalnost Sistema a posebno u periodima intenzivnih sukoba oko teritorije.

Narkobiznis kao koreografija

Činjenica da su Jedra pozicionirana uz prometne saobraćajnice, i to ukoso u odnosu na pravac njihovog pružanja, ukazuje na još jednu ključnu kasnomodernu karakteristiku. Krećući se ulicom, vozač može gotovo u jednom pogledu detektovati strukturu Jedra kao kompleksa: činjenicu da je u pitanju više objekata; da je njihova forma ona kaskada koje se sustiču ka vrhu; i da je glavna funkcija kompleksa ona stanovanja o čemu svedoče terase koje predstavljaju fasadu objekta.

Za kasnomoderne arhitekte pitanje spoznaje grada bilo je jedno od ključnih, pa su stoga mnogi od njih pribegavali projektovanju mega ili super-struktura koje bi svojom veličinom funkcionisale kao reperne tačke urbane sredine i indikatori njene osnovne postavke. Primeri su raznovrsni, od upotrebe „obrnutog profila” u projektu berlinskog Haupštata (Hauptstadt) u kome su Smitsonovi postavili centralnu zonu niže spratnosti okruženu kontinualnom i daleko višom „zid-zgradom”, do plana centra Tel Aviva u kome je holandski arhitekta Jakob Bakema (Jakob Bakema) upotrebio isti tip objekta uz glavne saobraćajnice i oko centralnih raskršća grada.

I za Smitsonove i za Bakemu orijentacija u gradu nije bila samo pitanje stizanja od tačke A do tačke B ili detekcije određenih elemenata urbane strukture. S obzirom na to da su kasnomodernisti tretirali sopstvene predloge kao mikrokosmose novih i progresivnijih oblika društva pod znakom pitanja, bilo je daleko važniji problem pozicioniranja individue u kontekstu šire zajednice. Ono što bi bilo drugačije od postojećeg baziralo bi se na opštoj svesti o smeru kretanja društva ili dijalektici postojanja u kojoj bi individua bila svesna svoje pozicije u širem kontekstu a društvo bi istovremeno omogućavalo inividui maksimalne mogućnosti za razvoj.

O kojoj god da je verziji bila reč, kasnomodernisti su, dosledno perverzno, verovali u transparentnost ovog novog poretka – direktnu vezu individue i šireg konteksta i, štaviše, inherentnu vrednost koju poredak ima sam po sebi. Tako je Vuds zapisao da je suštinski „promena jedina stalnost”, ali i da bilo koja vrsta promene ima smisla samo u odnosu na nešto što je stabilno i tajno (čitaj: u odnosu na novi progresivni prostorni i društveni poredak).
Gomora, kao TV serija, može se posmatrati kao mlađi partner maestralnih Doušnika (The Wire). Smeštena u Baltimoru ranih 2000. godina, serija takođe prikazuje svet „rata protiv droge” i to kroz vizuru takve detaljnosti i sveobuhvatnosti da se zaista malo šta može porediti sa njenim kvalitetom i realnošću.

Koncentrisana prvenstveno na perspektive dilera i lokalnih policajaca, serija detaljno opisuje igru mačke i miša koju odnos ove dve vrste aktera podrazumeva budeći povremeno fascinaciju merama koje kriminalci osmišljavaju i sprovode u delo s ciljem ostanka u poslu ili van zatvora. Tako u trećoj sezoni grupa policajaca posmatra mapu šireg regiona oko Baltimora na kojoj su označene prodavnice duž jednog od autoputeva. U više njih, nikako u jednoj, pripadnik ozloglašene ekipe Ejvona Barksdejla (Avon Barksdale) kupuje brojne mobilne telefone koji se potom umrežavaju i distribuiraju unutar grupe a onda, nedelju dana kasnije, obdacuju i zamenjuju sveže nabavljenima. Gledajući mapu, jedan od policajaca konstatuje da „se moraš diviti lepoti” – kada ga kolega upita u čemu je lepota onoga što vidi, isti policajac odgovara: u „disciplini”.

Biti deo Sistema, i to posebno ako si u ravni ulične prodaje narkotika, podrazumeva da znaš svoje mesto. Kao i u vizijama kasnomodernista, Sistem je transparentan utoliko što narkobiznis funkcioniše u svojoj trgovačkoj svakodnevici kao švajcarski sat. Pojedinačna tela dilera i drugih pripadnika klana su do te mere usklađena u procesu prodaje da se mogu posmatrati kao jedna do detalja osmišljena i dobro uigrana koreografija. Kada piše o vezama prostora i vremena u funkcionisanju svakodnevnog života, francuski filozof Anri Lefevr (Henri Lefebvre) koristi pojam „ritam-analize”. Ritam, prema mišljenju Lefevra, povezuje prostor i vreme i to na tri ključna načina: kroz kvantifikaciju vremena u linearnim iteracijama (organizacije aktivnosti kroz prizmu sata ili štoperice); kroz apsolutni prioritet produktivnih ciklusa nad onima neproduktivne prirode; i kroz, istovremeno, ostvarivanje otklona u odnosu na ove iste produktivne cikluse (kroz odmor ili pak izmenu u načinu organizovanja vremena).

Na tržnicama se radi, na primer, u dve smene, popodne i noću, a jedan dan tokom nedelje uvek je slobodan. Svaki izostanak se skupo plaća, dok se odustvo dilera pokriva iz rezerve radne snage. A kada ustaljeni ritmovi postanu meta zvaničnih organa reda, kao što je slučaj sa tržnicama klana Savastano u drugoj sezoni serije, uvode se novine u organizaciji. Tako pad profita usled stalnih racija biva rešen veštim potezom Pijetra Savastana koji objašnjava Malamoreu da nedostatak ponude narkotika ne znači i nestanak potražnje. Ako su tržnice kao fiksni punktovi pod opsadom, potrebno je vršiti prodaju u pokretu. U skladu s tim, Malamore organizuje kriminalnu verziju „Potrčka” ili „Donesi.com”: u stanu na samom vrhu jednog solitera za trpezarijskim stolom sedi sedam muškaraca koji odgovaraju na telefonske pozive, dok ih još nekoliko stoji oko stola.

Pozivi su, u stvari, porudžbine a muškarci u okruženju „dostavljači”. Kada dostavljač preuzme porudžbinu, spušta se stepenicama ka prizemlju, gde preuzima dozu skrivenu u kućištu interfona i biva odvezen skuterom. Na destinaciji koja je u neposrednoj blizini solitera dostavljač silazi sa skutera i prilazi kupcu. Razmena traje svega sekundu ili dve, posle čega se dostavljač okreće ka ulici gde ga dočekuje isti skuter ali okrenut prema mestu polazišta. Za svo to vreme na ravnim krovovima okolnih stambenih zgrada šetaju izviđači uredno raspoređeni prema okolnim putanjama kretanja pešaka ili vozila. A Malamore posmatra proces sa galerije solitera, sa sprata na kojem se nalazi „štab” celokupne operacije. Naginjući se preko ograde, Malamore kontroliše koliko disciplinovano se kreću tela Sistema, koliko ista razumeju i sprovode u delo sopstveno mesto u širem poretku narkobiznisa. Kamera ga snima s leđa, pomalo bočno, hvatajući na trenutak smešak na njegovom licu: koreografija se izvodi besprekorno.

Izuzetni/izuzeti prostori

Kako su kasnomodernisti videli prostore koje su projektovali? Svakako kao zečetke potpuno novih društvenih obrazaca. Ali kako su ovi predlozi stajali u širem kontekstu nasuprot okružujuće stvarnosti postojećeg poretka? Jedan od načina da se priđe ovom pitanju jeste kroz sagledavanje kombinacije izuzetnosti i izuzetosti kasnomodernih prostora. U odnosu na postojeće, predlozi arhitekata poput De Karla ili Smitsonovih morali su biti radikalno drugačiji i progresivni, to jest, izuzetni u pogledu emancipacionog potencijala. S druge strane, ono što bi ih većinski i dominantno okruživalo jesu upravo prostori i društveni obrasci suprotne prirode, pa je stoga i opstanak kasnomodernih predloga morao biti, barem delimično, baziran na izuzetosti od njih. A ova logika je, ako pratimo rad V. V. Lojda, suštinski perverzna.

Upravo su izuzetni/izuzeti prostori nešto što je u samoj srži perverzne strukture. To je, izvorno, prostor između deteta i majke iz kojeg je otac isključen sopstvenom nesposobnošću. Kasnije su to prostori partnerskih odnosa ili pak čitavih institucija poput, recimo, hrišćanskih fundamentalističkih crkava u današnjoj Americi.

Ključno za razumevanje izuzetnih/izuzetih prostora je njhov odnos prema „normalnom” okruženju. Da bi opstao, perverzni prostor se često bazira na nekom obliku tajnosti: Sistem, tako, može držati čitavu zonu Napulja pod apsolutnom kontrolom, ali samo ako se aktivnosti klanova odigravaju van očiju organa reda i javnosti u širem smislu. Takođe, uspeh Sistema bazira se na čistoti reza koji Jedra i druge stambene komplekse drži odvojenim od aktivnosti koje su suprotstavljene narkobiznisu. Dovoljna je procesija verskih aktivista ili upad policjie da dobro uigrana koreografija stane što, kako pokazuje druga sezona Gomore, ozbiljno ugrožava tokove novca i mogućnost klanova da opstanu u surovoj konkurenciji. Pa ipak, ono što u krajnjoj instanci stavlja preduzetničke sposobnosti Sistema pod znak pitanja nisu ni građani ni političari, pa čak ni sama policija.

Nasilje je u režiji Sistema ekstremno, brutalno ali nadasve neizbežno: na njega nisu imune ni žene, majke, očevi, drugovi pa ni maloletne ćerke. U krvavoj borbi za Skampiju i Sekondiljiano klanovi neće zaobići nijednu priliku da naškode protivnicima, a krajnji cilj je ništa drugo do potpuno uništenje rivala i apsolutna nadmoć nad preživelima. Štaviše, ono što nasilju u severnom Napulju daje posebno brutalnu dimenziju može biti jedna vrsta predstave o sopstvenoj nižoj vrednosti: Savijano piše da je samo iskra genijalnosti mogla da sagleda Skampiju kao plodno tle za preduzetništvo bilo koje vrste. Ovaj deo Napulja smatran je slepim crevom čak i od strane Sistema, sve dok u jednom trenutku nije počeo da cveta narkobiznis. Ali čak i tad, sa svim finansijskim uspesima, lokalni kriminalci posmatrani su kao prostačka verzija klanova iz centra grada. Pogrdni naziv za članove Sistema iz Sekondiljiana i Skampije bio je dugo: „majmuni”.

U izuzetnom/izuzetom prostoru severnog Napulja egzistira niz prostora istog tipa ali manje razmere. Pripadnici klana Savastano gladni su statusa (Pijetro Savastano, na primer, govori o Nemačkoj kao o zemlji gde možeš da budeš na vrhu kriminalne hijerarhije ali si i dalje suštinski „niko”). To objašnjava zašto se ogromna pažnja i novac članova Sistema ulaže u enterijere stanova. Inače okružene sivilom, prljavštinom i bedom, ove rezidencijalne jedinice su blještavi izuzeci. Stanovi koje vidimo u Gomori su dekorisani do krajnjih nivoa kiča: površine se dosledno i neizostavno raščlanjavaju i po visini i dubini, pa su zidovi obično dekorisani u kombinaciji boje, tapeta i tehnika uz ukrasne lajsne na mestima sastava.

Nameštaj je stilski, najčešće zlatan i prepun detalja a isti kod važi i za rasvetu u vidu lampi (LED trake su takođe u upotrebi, što u slučaju hladnijih tonova belog svetla daje poseban „šmek” grozoti u kojoj članovi klana žive sa svojim porodicama). Paki Meduri (Paki Meduri), produkcioni dizajner na seriji, objašnjava da su ovi enterijeri inspirisani „užasom” stambenih prostora stvarnih bosova Sistema.

Kao i kičaste vitrine, koje često srećemo u enterijerima Gomore, članovi Sistema iz Sekondiljiana i Skampije opsednuti su prezentacijom sopstvenog statusa, a isto čine na način koji svedoči o tome koliko su im niski nivoi obrazovnog i kulturnog kapitala (za Pijetra Savastana „čester” sofa, inače simbol srednje i više klase viktorijanske Britanije, nije dovoljno reprezentativna pa u prvoj epizodi serije vidimo zamenu u vidu pseudo-rokoko dvoseda, čiji izgled se može slobodno oceniti kao monstruozan).

Možda je ovaj nivo ličnog investiranja u stambene prostore razlog zašto se potresi vezani za klan često središte upravo na stanove: prilikom zauzimanja Malamoreove tržnice u drugoj sezoni, mlađi naraštaji ubacuju ručnu granatu u stan koji su prethodno ispraznili od ukućana; jedan od rivala klana spektakularno gine za trpezarijskim stolom u istoj sezoni i to u kiši metaka koji ulaze kroz prozor ispaljeni od strane atentatora na lift dizalici; konačno, ciklus nasilja koji će razoriti Savastanove počinje u jednoj od uvodnih scena prve sezone, kada po naređenju don Pijetra dva saradnika polivaju benzinom vrata stana u kojem živi majka jednog od ključnih rivala.

Dok vatra guta stan, Salvatore Konte (Salvatore Conte) se skriva sa majkom u kupatilu. Grleći je, on posmatra kako dekorisana vrata počinju da se tope od toplote a dim ulazi kroz štok. Kraj klana Savastano a sa njima i, može se reći, Sistema u Sekondiljianu i Skampiji počinje paljenjem jednog „običnog” stana: izuzetan u odnosu na okruženje, blještav i raskošan, stan prestaje da bude izuzet. Nasilje koje je održavalo Savastanove na vrhu narkobiznisa sada počinje svojom sveobuhvatnošću da ih razara. Svaki sistem sadrži zrno sopstvene propasti – u svom pokušaju da budu oruđe Sistema u svoj njegovoj nasilnosti, da budu njegovi perverzni sledbenici, članovi klana će ići sve dalje i dalje dok, paradoksalno, lojalnost kriminalnom poretku toliko ne oslabi isti da iza njega ostane samo bleda senka nekadašnje moći. A do tog trenutka limiti se samo dižu, a tela gomilaju.

Literatura:

• Woods, Shadrach. The Man in the Street: A Polemic on Urbanism. Harmondsworth: Penguin Books, 1975.
• Lloyd, V.W. “On Saying Yes: Perversion and the Sacre.” The Symphtom: Online Journal for Lacam.com. Accessed: 09.09.2018.
• Mascolo, Olga. “The Gomorrah style? Balthus had a hand in it.” Interview with Paki Meduri.
• https://www.domusweb.it/en/design/2017/12/06/the-gomorrah-style-balthus-had-a-hand-in-it.html. Accessed: 09.09.2018.
• Risselada, Max, and Dirk van den Heuvel, eds. Team 10 1953-1981: In Search of a Utopia of the Present. Rotterdam: NAI Publishers, 2005.
• Saviano, Roberto. Gomorrah: A Personal Journey into the Violent International Empire of Naples’ Organized Crime System. Translated by Virginia Jewiss. New York: Picador, 2007. Originaly published in 2006 by Arnoldo Mondadori Editore.
• Smithson, Alison, and Peter Smithson. The Charged Void: Urbanism. New York: The Monacelli Press, 2005.