„Nečiji anđeo” Attile Antala: Kako žrtvi vratiti pravo na govor?

/ / Blog_, Uncategorized / 8. 06. 2018.

Autor: Doc. dr Biljana Ćirić
Stručna oblast: Književnost

 

 

 

Father Roger Schmidt: And I will speak with you, I trust that if you write a play
of this, that you say it right. You need to do your best to say it correct.
Moises Kaufman and Tectonic Theater Project,
The Laramie Project

Komad „Nečiji anđeo”, autora Attile Antala i Biljane Rončević, tematizuje potresnu istinitu priču, ispovest žrtve silovanja i njenu ličnu traumu. Tekst izvođenja proizašao je iz intervjua sa žrtvom, pa bi se komad žanrovski mogao odrediti kao verbatim drama, budući da su, osim nekih nužnih skraćivanja, korišćeni samo izvorni intervjui kao tekst koji glumci izgovaraju.

U ovoj predstavi Ateljea 212 igraju Milica Janketić, Miloš Lalović i Anja Nikolić. Uloga glumaca u ovakvoj vrsti teatra je specifična, budući da im daje mogućnost da postanu kreatori priče, a ne samo interpretatori. Ovakav zadatak je svakako i zahtevniji. Glumac Miloš Lalović je, u prvom planu, svojom ubedljivošću i dominacijom na sceni ostavio značajan trag u estetskom oblikovanju komada.

Nova političnost pozorišta

Foto: Atelje 212, scena iz predstave „Nečiji anđeo”, Milica Janketić i Miloš Lalović

Verbatim drama se suprotstavlja dominaciji unisonosti dopuštajući polifoniju punopravnih glasova. Njeno suštinsko obeležje je dijalog sa drugim, a ne govor u ime drugoga. Antal odstupa od otvorene političnosti, pa svoj zadatak ostvarivanja aktivnog odnosa između glumaca i gledalaca traži u samom pozorišnom jeziku umesto u političkim ideologijama. Polazeći od činjenice da zapadna civilizacija boluje od rascepa između razuma i osećanja, društvenu ulogu pozorišta reditelj vidi u tome da, koristeći se svojim specifičnim izražajnim sredstvima, pomogne čoveku u prevazilaženju te rascepljenosti. Političnost pozorišta Antal pronalazi u odnosu između glumca i gledaoca.

U fokusu verbatim pozorišta (ili dokumentarnog pozorišta, kako se u Americi češće naziva) nalaze se pojedinci koji ne pripadaju diskursu centra. Pozorište shvaćeno na ovakav način poziva na individualnu odgovornost, koja zahteva dekonstrukciju ukorenjenih društvenih mitova i ideologija. Reč je o etičkom angažmanu koji poziva na refleksiju, na preispitivanje ozbiljnog problema o kojem se nedovoljno govori. Društvena katarza postiže se kroz identifikaciju sa ličnim ispovestima.

Verbatim pozorište, prema nekim autorima, vodi poreklo od predstava koje je Tricikl teatar u Londonu izvodio od 1994. godine, a koje su prikazivale javna saslušanja iz sudnice kako bi rekreirale događaj predstavivši ga široj zajednici. Kraj formalnog pravnog procesa bi bio samo polazna tačka daljeg, dubljeg procesa društvene transformacije. Princip koji polazi ne od puke interpretacije stvarnosti, već od želje da se ona promeni, prepoznajemo već u Brehtovim stavovima o teatru.

Verbatim pozorište nosi sa sobom izvesnu odgovornost prema osobama čije se priče koriste kao materijal predstave. Ta situacija stvara specifičan odnos između pozorišta i društvene zajednice, obavezujući na angažman, intelektualni i etički. Katarzični proces u ovom smislu zahteva apsolutno poverenje, budući da podrazumeva put ogoljavanja najdubljih rana i nezaraslih ožiljaka.

Lična odgovornost naspram društvenih konstrukata

Foto: Atelje 212, scena iz predstave „Nečiji anđeo”

Gledalac na početku predstave upoznaje žrtvu okrenutu leđima. Pred njom je ekran na kojem se smenjuju činjenice i brojke, statistika silovanja u svetu. Ekran nemilosrdno emituje ovu statistiku tokom čitave predstave; brojke se ponavljaju, kao i izjave žrtava. Mediji zamenjuju antički hor. Oni procenjuju, osuđuju, tumače. Žrtva ćuti. Njena intimna priča data je kroz ples, trzaje, grč i plač.

Istinu gledalac saznaje iz ugla društva, prijatelja, prijateljica, komentatora i same žrtve. Različite priče grade dijalog koji je ličan i moćan. On i Ona se smenjuju izlažući svoje verzije događaja. Istina je višestruka; ona se prelama, umnožava, poništava. Gledalac je pozvan da je sam rekonstruiše, jer označeno neprestano klizi, kao što se akter događaja transformiše u sam govor o događaju, govor koji pripada svima.

Komad „Nečiji anđeo”, između ostalog, problematizuje i komunikaciju unutar porodice, tačnije nemogućnost komunikacije, kao i posledice prezaštitničkog roditeljskog stava. Žrtva, vaspitavana kao prezaštićeno dete, nije naučila da postoji zlo u svetu i da se od toga zla treba braniti i zaštititi vlastitom snagom. Anđeo stoga postaje potpuno nespreman za realni svet i tako sklon padu.

Foto: Atelje 212, scena iz predstave „Nečiji anđeo”

Naslov komada asocira na čistotu i nevinost, a upravo su to karakteristike koje izazivaju nasilnika. Jer, anđeo se može biti samo na tuđ račun. Čistota osuđuje. Ona je nemilosrdni superego. Kao konstantni podsetnik nesavršenosti drugoga, ona provocira, zastrašuje, izaziva gnev.

I nakon tragedije, žrtva je sama, budući da je strah sprečava da svoju patnju podeli sa bližnjima. Ona se boji osuđivanja i stigme. Sebe smatra krivom i sve se više socijalno izoluje.

Jedan ugao interpretacije bi vodio ka kritici patrijarhalnog vaspitanja i položaja žene u takvom društvu. Ipak, to nije i jedini ugao interpretacije. Jer žrtva nije samo žena. To je svaka osoba, bez obzira na pol, koja se oseća poniženom u društvu koje je gluvo za verbalizaciju patnje.

Koji je naš udeo u društvenoj odgovornosti?

Vrednost predstave Attile Antala ogleda se pre svega u odličnoj glumačkoj interpretaciji, u prvom redu glumca Miloša Lalovića, u aktuelnosti teme kojom se bavi i hrabrošću u suočavanju sa njom.

Marija Šnajder i Marlon Brando

Kako žrtvi vratiti pravo na govor? Ako ona to pravo već poseduje, kako probuditi slušaoce? Koji je naš udeo u društvenoj odgovornosti? Do odgovora na ova pitanja se može doći tek ukoliko pogled recipijenta bar nakratko sklizne s televizijskog ekrana, na kojem i najveće tragedije traju tek jedan dan.

Mediji od nas ne traže identifikaciju i empatiju. Oni traže osudu. Traže da ostanemo izvan onoga što se dešava. „Nečiji anđeo” Attile Antala, s druge strane, zahteva našu direktnu uključenost, direktnu identifikaciju sa protagonistima događaja koji je istina, a ne fikcija. Tuđa priča na taj način postaje naš lični doživljaj. Jedino su iz te pozicije društvene promene moguće. Stoga je i potencijal verbatim pozorišta veliki.