KREATIVNE INDUSTRIJE I SAVREMENA UMETNOST
CREATIVE INDUSTRIES AND MODERN ART
Psihoanaliza nekih likova u dramskoj literaturi
linkadmin / / Blog / 17. 03. 2017.
(Šta povezuje Raskoljnikova, Ričarda III i Ledi Magbet)
Frojd je do potrebe za izučavanjem karaktera došao prevashodno putem analize svojih pacijenata, kada je nailazio na snažne otpore lečenju koji su proisticali iz njihovih crta karaktera.
Karakter je u Frojdovoj teoriji strukturalni i dinamički pojam. On, kao osobena struktura i funkcija ega, služi prilagođavanju ličnosti prvenstveno sopstvenoj društvenoj sredini. Način na koji se ego prilagođava idu, spoljašnjem svetu i super-egu, predstavlja ono što oblikuje karakter individue. Crte karaktera nastaju kao kompromis između nagonskih težnji ida i njima suprotstavljenih zahteva ega i super-ega.
Frojd je opisao i objasnio mnoštvo tipova karaktera povezanih bilo sa nekom vrstom psihičke bolesti (histerički, opsesivni, fobički, paranoidni itd.), bilo sa stadijumom u razvoju libida (oralni, analni, falusni i genitalni karakter) na koji je osoba fiksirana. Ali, osim ovih najpoznatijih tipova, Frojd je opisao i druge, manje poznate, ali izvanredno zanimljive i zagonetne tipove, kao što su iznimci, zločinci usled osećanja krivice i oni koje je uništio uspeh.
Zločinci usled osećanja krivice
Zločinci zbog osećanja krivice su osobe koje čine prestupe i kriminalna dela, ali ne zato da bi od toga imali neke materijalne koristi, nego zato što ih muči nesvesno osećanje krivice. Taj paradoks Frojd objašnjava time što oni, činenjem inkrimisanih dela, zapravo nesvesno traže kaznu, ispaštanje i patnju. Kazna je za njih neka vrsta iskupljenja − oni je traže kako bi na taj način ublažili nesvesno osećanje grešnosti, da bi se oslobodili nepodnošljive i mučne griže savesti!
Za ovaj tip karaktera kazna je olakšanje, sredstvo spasonosnog iskupljenja, oslobođenje od neprestanog mučenja okrutnog, iracionalno strogog super-ega, zaključuje Frojd (“Some Character – Types Met with in Psychoanalytic Work”, Collected Papers, IV, Hogarth Press, London 1971).
Najpoznatiji literarni primer za takav tip ljudi svakako je Raskoljnikov, mada ga Frojd u svom radu ne spominje. Naš poznati psihoanalitičar Hugo Klajn je dubinskom, lucidnom i brižljivom analizom ponašanja junaka „Zločina i kazne”, ubedljivo pokazao da se iza Raskoljnikove svesne motivacije zločina (koristoljublje), zapravo skriva dublji, nesvesni, potisnuti motiv, a to je potreba za kaznom i mazohističko uživanje u njoj.
O tome najubedljivije svedoči niz omaški i propusta koje, ne slučajno, pravi slavni junak Dostojevskog: on „zaboravlja” da posle učinjenog zločina zaključa vrata, da uništi ili sakrije okrvavljenu odeću, a osim toga, „slučajno” u vreme zločina nosi na glavi visok, upadljiv šešir, kojim skreće pažnju na sebe. Sve to iskusnom psihoanalitičaru otkriva da Raskoljnikov, uprkos svom svesnom htenju, zapravo, nesvesno želi da bude otkriven, uhvaćen i kažnjen (Klajn, H, „Zločin i kazna u svetlosti psihoanalize“ u Klajn, Frojd, literatura i psihoanaliza /prir. Ž. Trebješanin/, Matica srpska, N. Sad, 1993).
Izuzeci
Drugi, ništa manje neobičan i interesantan tip karaktera su izuzeci. Za tu vrstu ličnosti karakteristično je da ne podnose ograničenje svojih nagonskih prohteva, želja i težnji, jer smatraju da su već dosta toga neprijatnog podneli i da su dovoljno propatili. Uočeno je da takvi ljudi sebe doživljavaju kao „izuzetak”, a neki od njih su i ubeđeni da ih štiti samo Proviđenje. To verovanje u sopstvenu izabranost i izuzetnost, kao i njihovo amoralno, egoističko ponašanje, ima koren u jednom nesvesnom infantilnom stavu prema sopstvenoj zloj i nepravednoj sudbini i osećanju da tako povređeni i duboko uvređeni imaju pravo na odštetu. Dublje, dinamičko psihoanalitičko tumačenje pokazuje da iza njihovog ponašanja leži veći ili manji neuspeh u prelasku sa principa zadovoljstva na princip realnosti i princip moralnosti.
Zapravo, „iznimci” uvređeno odbijaju da se kao svi odrasli ljudi pokore zakonima stvarnosti i etičkim imperativima super-ega, koji važe za druge, „obične“ ljude. Takav tip ljudi se, po pravilu, sreće među onima koji imaju neku urođenu manu, koje je, ni krive ni dužne, surova sudbina mračnim žigom obeležila već na samom rođenju, ili kojima je nanesena neka teška nepravda, neka bolna fizička ili psihička ozleda još u ranom detinjstvu. Rane frustracije i narcističke povrede teraju te ljude da celog života drsko, „s pravom” traže nadoknadu, neku vrstu invalidnine od sudbine, koja ih je tako nepravedno i okrutno kaznila.
Za tipičnog predstavnika tog tipa karaktera, Frojd uzima Šekspirovog Ričarda III. Taj lik, smatra Frojd, ovako razmišlja: „Priroda mi je učinila veliku nepravdu time što mi je uskratila lep izgled koji pleni i donosi ljubav drugih ljudi. Život mi zbog toga duguje odštetu, koju ću uzeti. Imam prava na to da budem izuzetak, da se postavim iznad nedoumice koja druge sputava. Ja smem da činim nepravde jer je meni učinjena nepravda.”
Tumačeći Šekspirovu dramu, tvorac psihoanalize dalje zaključuje: „Ričard III je gigantsko uvećanje te crte, koju nalazimo i kod nas. Svi mi u dubini duše verujemo da imamo razloga da se ljutimo na prirodu i sudbinu zbog gubitka koji nam je nanesen u detinjstvu; svi tražimo nadoknadu za ranu povredu našeg narcizma, naše samozaljubljenosti. Zašto nam priroda nije poklonila zlatne uvojke Bodlera, ili Zigfridovu snagu, ili visoko čelo genija, plemenito lice aristokrate? Zašto smo rođeni u građanskoj kući, a ne u kraljevskom zamku? Prijalo bi nam da budemo lepi i prefinjeni kao oni kojima sada moramo da zavidimo.” (Freud, “Some Character – Types Met with in Psychoanalytic Work”). I kod ovog tipa karaktera zapažamo da karakterne crte nastaju usled regresije na neke ranije razvojne stupnjeve za koje je osoba, usled osobenih životnih okolnosti u ranom detinjstvu, ostala fiksirana i u odraslom dobu.
Oni koje je uništio uspeh
Zbunjuje pojava, koju je tokom psihoanalize otkrio Frojd, da neuroza, psihički slom, nastaje kod nekih neurotičara, neočekivano i paradoksalno, ne zbog neuspeha, nego usled uspeha, u trenutku trijumfalnog ostvarenja želje, baš kao da ih kažnjava neka viša, moćna, mistična i nevidljiva demonska sila! Nije lako objasniti činjenicu „da se ljudi ponekad razbole upravo onda kada dođe do ispunjenja neke velike, dugo gajenje želje. Čini se da oni tada ne mogu da podnesu svoju sreću i nema sumnje da postoji veza između tog uspeha i nastanka bolesti” (Frojd, S, „Nekoliko tipova karaktera koji se susreću u psihoanalitičkoj praksi“, u S. Frojd, Karakter i libido /prir. Ž. Trebješanin/, Zavod za udžbenike, Beograd, 2015).
Frojd analizira takve neobične slučajeve iz svoje prakse, ali i iz literature, i zaključuje da se iza tog paradoksalnog zbivanja krije zapravo unutrašnji neuspeh i duboko potisnuto osećanje krivice. Literarni primeri za taj tip karaktera jesu Šekspirova Ledi Magbet i Strindbergova Rebeka, glavna junakinja drame Rozmerholm. Surova, odlučna, bezdušna i bezbožna, čelična Ledi Magbet, osvedočeno sposobna za najmonstruoznije zločine, najednom posle ostvarenog sna, posle najzad dostignutog cilja kojem je sve podredila i žrtvovala, postaje slaba, bezvoljna, mekana i, neočekivano, biva savladana kajanjem!
Frojd se s pravom pita šta je moglo da slomi tako nemilosrdni, okrutni i gvozdeni karakter naizgled bezosećajne Ledi Magbet? Koja je to duboka motivacija izazvala tako radikalnu promenu u ličnosti? Njen spoljašnji, vidljivi uspeh nije mogao da prevlada unutrašnji neuspeh (neplodnost monstruozne ledi, koja obesmišljava njen uspeh).
Slična je sudbina i liberalno vaspitane Rebeke, koja je spremna da gazi preko leševa kako bi ostvarila svoj čudovišni naum, a to je da na podmukao način eliminše ženu svog domaćina, da je navede na samoubistvo, kako bi se potom udala za njenog muža, gospodara Rozmerholma. Kada je ostvarila svoju monstruoznu nameru, u trenutku kada je bila zaprošena, ona doživljava duševni slom i priznaje svoj zločin (svesno navođenje na samoubistvo) kako bi prikrila po njenom osećanju strašniji zločin, a to je incestuozna veza s rođenim ocem, za kog je verovala da joj je očuh.
Pronicljivom analizom Frojd otkriva da osobe „uništene uspehom” imaju tako intenzivno osećanje krivice zbog svoje infantilne seksualnosti, te da im je svaki uspeh bolan i nepodnošljiv, zbog čega, u trenutku uspeha, doživljavaju krah. Njihov patološki strog super-ego ne dopušta im uživanje u bilo kakvom uspehu. Kod tog tipa ljudi nastupa potpuni duševni slom u trenutku kada im je ispunjena neka davnašnja, zabranjena želja.
Na kraju, da odgovorimo na pitanje iz podnaslova teksta: šta, dakle, povezuje ove različite dramske likove? Odgovor iz ugla Frojdove psihoanalitičke teorije bio bi: svi ovi tipovi karaktera nastali su usled poremećenih odnosa njihovog ega i patološkog super-ega.
Prof. Žarko Trebješanin
