POSEJATI AFIRMATIVNU, SLOBODNU I KRITIČKU MISAO
linkadmin / / Blog / 9. 07. 2018.
Intervju sa profesorkom Andreom Ratković je u celosti objavljen u nedeljniku Hrvatska riječ (broj 791; 15. 06. 2018.)
Razgovor sa Andreom Ratković vodio novinar Zvonko Sarić
U kojoj meri je u ovdašnjem društvu vidljivo delovanje koje je podstaknuto afirmativnim, slobodnim i kritičkim mišljenjem?
Iako je delovanje podstaknuto afirmativnim, slobodnim i kritičkim mišljenjem prisutno unutar našega društva, ono, međutim, nije u dovoljnoj meri vidljivo. Naime, ono uglavnom proizilazi iz napora različitih alternativnih prostora koji nastoje da ponude što kvalitetniju osnovu za promociju i popularizaciju kulture kako slobodnog mišljenja, tako i slobodnog delovanja. Bitno je naglasiti i da zavidan broj intelektualaca u pomenute svrhe sve više koristi upravo pomenute prostore umesto da, kako bi se pretpostavilo, afirmaciju (samo)kritičkog logos-a i praxis-a sprovodi u okviru institucija na kojima su angažovani.
Nekada poznati kao rasadnici vrsnih teoretičara i teoretičarki, mnogi od današnih univerziteta funkcionišu u ravni korporacija od kojih se očekuje da ostvare što veći profit, te deluju u pravcu očuvanja i učvrščivanja sistema od kojeg su zavisni. S jedne strane, za relevantno se uzima diploma svedena na puki papir, a ne znanje i kompetencije da se ono na što bolji način primeni u praksi. S druge strane, tamo gde se još uvek insistira na znanju, vešto se izbegavaju aktuelne (istovremeno i goruće) problemske pojave, a kako se stavljanjem akcenta na promišljanje onog sada i ovde ne bi umanjio naučni karakter tog istog promišljanja.
Imate li Vi utisak da je većina ovdašnjih stručnjaka, intelektualaca, umetnika spremna na misaoni napor radi preispitivanja svega onog s čime dolazi u dodir?
Stava sam da na domaćoj naučnoj i kulturno-umetničkoj sceni postoje, doduše u malom broju, pojedinci i pojedinke koji ne prezaju od toga da neselektivno pristupe sopstvenoj stvarnosti i njome obuhvaćenim pojavama. S tim u vezi, kao neko ko je doktorirao u oblasti filozofskih nauka i ko je u profesuri, smatram da pored izučavanja relevantnih filozofskih postavki, a radi njihovog rasvetljavanja i razumevanja, kao posebni zadatak imam i utvrđivanje da li i u kolikoj meri te iste postavke mogu da nam budu od koristi u nama svojstvenom prostorno-vremenskom kontekstu.
Iz tog razloga, svojim studentima i studentkinjama naglašavam da filozofija i uopšte društveno-humanističke nauke nisu stvar prošlosti, te da mogu da nam budu od pomoći prilikom nastojanja ne samo da dekonstruišemo uočene problemske pojave i njima nastale situacije, već i prilikom pokušaja da ih na adekvatan način supstituišemo. Pri tome, smatram i da za svoj cilj ne treba da postavimo iznalaženje konačnih odgovora, već postavljanje pitanja. Dovesti u pitanje sve ono sa čime dolazimo u dodir, a radi utvrđivanja koliko nam ono koristi ili pak šteti, jeste ključni korak za racionalno, kritičko i konstruktivno sagledavanje naše stvarnosti. Iznalaženje adekvatnih (pa makar i trenutnih) rešenja je poželjno, ali neuspeh po tom pitanju ne sme da nas obeshrabri jer uspeh uvek proizilazi iz niza prethodno neuspelih pokušaja.
Postoje li u ovdašnjem društvu vidovi tiranije nad razlikom, nad Drugim? Ako postoje, koji su uzroci?
Tiranija nad drugim kao drugačijim je deo naše stvarnosti i sa njom smo se do te mere saživeli da nas danas više ni ne čudi odsustvo adekvatne reakcije na nju. Nacionalizam, homofobija, ksenofobija i mizoginija samo su neki od primera tiranije nad razlikom koji su istovremeno vidovi „mišljenja u krizi“, odnosno konkretni produkti mišljenja koje svesno ignoriše ono što je nedovoljno promišljeno ili što uopšte nije mišljeno. Hajdeger je svojevremeno istakao da je jedna od ključnih karakteristika čoveka XX veka to što više ne misli.
Međutim, problem je u tome što čovek (pa tako i sam Hajdeger) odbija da misli o onome na šta samo mišljenje nije u dovoljnoj meri ili pak nije uopšte bilo fokusirano. S tim u vezi, misao koja ne misli o onome o čemu treba da misli može da bude markirana kao jedan od primarnih uzroka za postojanje pomenute tiranije. Nadalje, budući da je mišljenje bitno svojstvo čoveka, onda se jednako osnovano može reći da je upravo čovek odgovoran kako za sve pozitivne aspekte njegove stvarnosti, tako i za one negativne. Stoga je više nego očigledno da bez spremnosti čoveka na slobodno, kritičko i afirmativno mišljenje ne možemo očekivati da se zatečeno stanje stvari bitno promeni; bez spremnosti da se krene nepoznatim putevima neosnovano je očekivati da se ostvari susret sa drugim, a potom da se u kontaktu tj. komunikaciji sa njim postigne uzajamno razumevanje, prihvatanje i negovanje različitosti, te uočavanje da upravo ta različitost u pojedinim situacijama može da nas zbliži i još više učvrsti međusobne veze.
Da li je danas moguće društveno, angažovano, kritički delovati izvan medija masovnih komunikacija, izvan domena spektakla?
Kada je reč o pitanju alternative, odnosno o mogućnostima delovanja izvan sfere spektakla, te medijski posredovane kontrole i nadzora, stava sam da angažovano kritičko delovanje ne treba a priori da insistira na odbacivanju kako medija masovnih komunikacija, tako ni novih medija (interneta), i to iz razloga što kao moćno sredstvo degradacije čovekove subjektivnosti jednako mogu da budu korisni i za njenu revitalizaciju. Naravno, u tome od naročite pomoći mogu da budu alternativni, odnosno manjinski mediji koji još uvek koliko-toliko odolevaju pritiscima interesnih grupacija. Naravno, u ovome može i treba da bude od koristi i filozofija medija, pri čemu je akcenat na medijskom obrazovanju.
Gde prepoznajete vidove degradacije? Postoji li u dovoljnoj meri kritika takve degradacije?
Degradacija mišljenja je danas prisutna u svim društvenim sferama, a kada je reč o nama svojstvenom društvenom kontekstu, one su najočiglednije u oblasti politike. Naime, upravo su aktuelne političke prakse (pri tome, ne samo u Srbiji, već i na svetskom nivou) potvrda koliko je s jedne strane, slobodno, kritičko i konstruktivno mišljenje podcenjeno, a koliko je, s druge strane, na delu svojevrsna simulacija mišljenja.
Sfera politike se pretvorila u svojevrsnu reality platformu, a političke prakse u puko politikanstvo; u svemu tome, građanstvo i njegove potrebe, prava i slobode su u velikoj meri marginalizovani, te bivaju predmet pažnje onda kada je potrebno sakupiti (sitne) političke poene i potvrditi svoju političku relevantnost na domaćoj, regionalnoj, evropskoj i/ili svetskoj (?) političkoj sceni. Ideološke prakse degradacije mišljenja doprinele su tome da unutar našeg društva danas imamo puki privid demokratije, odnosno demokratiju koja se svodi na to da drugi (u ovom slučaju političari) bolje znaju od nas samih šta nam je potrebno, šta nas tišti i koja su naša očekivanja; oni su ti koji misle umesto nas i koji očekuju da ono njihovo unapred promišljeno usvojimo bez kritičkog preispitivanja.
