Rikardo Bofil Levi je španski arhitekta koji je diplomirao na Školi za arhitekturu Univerziteta u Barseloni, kao i na Školi za arhitekturu u Ženevi. Godine 1963. okupio je oko sebe grupu arhitekata, inženjera, planera, dizajnera, sociologa, pisaca, režisera i filozofa i napravio danas u svetu poznatu firmu Ricardo Bofill Taller de Arquitectura (RBTA).

Reč je o internacionalnoj kompaniji sa preko 1.000 projekata u više od 40 zemalja, uključujući, pored Barselone, i gradove kakvi su Lisabon, Boston i Sankt Peterburg.

Međutim, nije samo inovativan i interdisciplinarni pristup arhitekturi i dizajnu, odnosno uređivanju javnih prostora i gradova, ono što ovu kompaniju čini jedinstvenom.

Postoji još nešto:

Njeno sedište, koje je ujedno i lična rezidencija Rikarda Bofila, izgleda kao kuća iz bajke.

Ali, za razliku od bajkovitih kućica, ova je nastala od fabrike.

Kako se rodila ideja o preuređivanju stare fabrike cementa

Godine 1973, u predgrađu Barselone, Rikardo je našao staru katalonsku fabriku cementa.

Tamo gde običan čovek vidi ruševine, beton i silose umetnik vidi nešto drugo:
– Svoju kućicu iz snova.

Rikardo i njegovi saradnici odmah su uočili veliki potencijal koji je prostor fabrike pružao. Cementaru su zapravo odlikovali različiti stilovi arhitekture dvadesetog veka:

• nadrealizam u spiralnim stepenicama koje ne vode nigde,
• apstrakciju u prostoru,
• brutalizam u skulpturalnim kvalitetima materijala.

Sa svojim saradnicima ovaj neobični arhitekta rešio je da fabriku preoblikuje u savremeno umetničko delo.

Sa lokalnim katalonskim zanatlijama stvorio je neverovatan prostor, koji za istoričare arhitekture i dizajna predstavlja jedan od ranih primera postmodernizma u arhitekturi.

A koji je zapravo:

Romantična kućica iz bajki u kojoj Rikardo živi i radi i u kojoj se, zaštićen od spoljnog sveta, prepušta sopstvenim idejama.

Stvaranje počinje praskom

Svi znate kako bajke uglavnom započinju: Bio jednom jedan…

Rikardova kuća iz bajki imala je sličan početak:

Bio jednom jedan…. prasak

Nije baš ono što ste očekivali.

Ali za pretvaranje stare fabrike u novu umetničku tvorevinu Rikardo je prvo morao da se posluži, recimo, ne baš onim što vam prvo padne na pamet kada pomislite na alat kojim se umetnik koristi:

Dinamitom i čekićem.

Godinu i po dana trajalo je rušenje pojedinih delova fabrike.

Međutim, kada je u pitanju umetnost, rušenje ne znači destrukciju, već kreaciju:

Rikardo je oslobađao umetničke oblike iz čeličnih i betonskih formi fabrike. Rušenjem pojedinih delova cementare Rikardo i njegova grupa jednostavno su otkrivali sakrivene oblike koji su već bili tu.

Umetnički postupak ovog jedinstvenog arhitekte svedočanstvo je da u rukama veštog umetnika i dinamit i čekić za rušenje postaju sredstva stvaranja, a ne destrukcije.

A onda je došlo cvetanje…

Nakon faze rušenja usledila je faza ozelenjavanja. Rikardov tim posadio je različite biljke, koje se penju uz zidove fabrike i vise sa njenih krovova.

Zemljište na kom se La Fabrica nalazi pokriveno je uglavnom travom i oivičeno stablima eukaliptusa.

Tamo gde su nekada bile mašinske sobe sa velikim mešalicama cementa sada ponosno stoje palme, masline i mimoze. Lišajevi koji prekrivaju zidove fabrike daju čitavom zdanju izgled romantične ruševine.

Poslednja faza bila je davanje novog smisla i drugačije namene preuređenoj fabrici.

Kao što prkosi mnogim standardima u arhitekturi, tako je La Fabrica prkosila i funkcionalizmu, odnosno ideji da funkcija definiše prostor.

Oslobodivši prostor funkcije i dajući mu potpuno drugu namenu, Rikardo je od nekadašnje fabrike u kojoj su hučale mašine, mešao se cement i iz koje se vio crni dim napravio pravi oazu zelenila, utočište od svakodnevice i mesto gde se kreativnost nesmetano razvija.

Kuća kao autobiografija

Kada se počne sa projektom građenja kuće, krajnji cilj ka kom se teži jeste: da se projekat završi. Logično, zar ne?

Ne i kada je u pitanju Rikardo.

Njegova kuća je nalik na živi organizam. Ona nastaje, gradi se i menja preko četredeset godina. I zamišljena je kao otvoreno delo koje nema svoj kraj.

Veliki ljudi često pišu autobiografije. Rikardo to takođe radi. Samo što umesto reči i stranica knjige, ovaj neobični čovek za pisanje koristi:

Beton, drvo i prostor.

La Fabrica je zapravo neka vrsta autobiografije koja se menja i raste zajedno sa Rikardom i njegovom grupom umetnika. Slično kao i Gaudijeva Sagrada Familia, tako i ovo zdanje nema svoj kraj.

Kuća iz snova – prostor za rad – umetnička galerija

La Fabrica nije prosto samo kuća iz snova Rikarda. To je ujedno i sedište njegove kompanije, sa velikim kancelarijama i konferencijskim prostorom. Takođe, tu su i prostorije za izložbe, sobe za radionice, bašte…

Kada je u pitanju dizajn enterijera, Rikardo se trudio da sačuva izgled postojećih struktura:

Fabrički izgled i atmosfera očuvani su gde god je to bilo moguće.

Čitav projekat odlikuje se minimalističkim pristupom sa minimalističkim materijalima.

Sobe su ispunjene prirodnim svetlom, koje dolazi kroz velike prozore i visoku tavanicu, dok stari fabrički silosi izgledaju kao velike umetničke skulpture.

Unutrašnjost La Fabrice kreirana je donekle u suprotnosti sa betonskim zidovima i fabričkim strukturama: u njoj preovlađuju kombinacije toplih tonova, tekstura i savremenih predmeta, koji su u kontrastu sa fabričkom prošlošću zdanja.

Svaka soba posebno je dizajnirana i predstavlja malo umetničko delo u okviru šireg zdanja La Fabrice. Zapravo čitava zgrada je svojevrsna oaza, koja je tu da umetnika zaštiti od spoljnih uticaja i omogući mu da slobodno stvara svoju čaroliju.

Dobar dizajner oplemenjuje prostor oko sebe

Rikardo Bofil Levi čuva jednu tajnu, koju je spreman da podeli sa vama:

Dobar arhitekta, kao i dizajner enterijera, može da preosmisli i prilagodi svaki prostor potpuno novoj funkciji, bez obzira na to kakva je bila njegova prvobitna namena.

Drugim rečima, može svaki prostor da učini čudesnim.

Zahvaljujući svom inovativnom pristupu, Rikardo je jedan od najvećih savremenih arhitekata i radio je na mnogim komercijalnim projektima. Svoju čaroliju koristi i da svoj radni i životni prostor oblikuje u skladu sa svojom unutrašnjom vizijom.

Rikardo je, baš kao veliki dizajneri enterijera, za ovaj projekat sam kombinovao i birao materijale i nameštaj i uređivao detalje.

Upravo to je ono što školovani i dobri dizajneri postižu: oni rade izuzetno kreativan posao, koji je dobro plaćen i koji im, pored komercijalnih projekata, ostavlja dovoljno vremena i sredstava da realizuju sve svoje želje i da sopstveni svet učine magičnim.

Školovanjem na studijskom programu Dizajn enterijera Fakulteta savremenih umetnosti razvićete svoj postojeći talenat do nivoa kada ćete moći suvereno da oblikujete prostor, određujete boje i atmosferu. Drugim rečima, da postanete traženi i dobro plaćeni unutrašnji dizajner koji stvarima i prostorima oko nas vraća izgubljenu magiju.

Pored toga, ovladaćaete veštinama kreiranja scenografije za pozorište ili film i tako imati priliku da radite direktno u industriji snova.

Dizajnirajte svoju budućnost, oplemenite svoj prostorm, upišite Fakultet savremenih umetnosti. 

Postanite deo generacije umetnika koji će svojim kreacijama postavljati nova pravila u svetu dizajna enterijera.