Kineski grad Čangša – buduća svetska senzacija

Kineski grad Čangša – buduća svetska senzacija

linkadmin / / Blog / 10. 03. 2017.

Proteklih 30 godina, obilazeći Kinu i živeći jedno vreme u toj zemlji, posetila sam mnoge, čak i zabačene delove koje ni mnogi Kinezi nisu videli. Zemlja je ogromna, ne samo na geografskoj karti, već i živopisna iznutra.

Zbog mnogobrojnih šarolikih predela, s čistom, netaknutom prirodom, nije ni čudo što je za potrebe snimanja filma „Avatar“ baš jedna od pet svetih planina u Kini, u ovom slučaju Hengšan (Hengshan), odabrana za snimanje pojedinih scena poznatog filma. Još ako na takvom jednom mestu sretnete pravog tibetanskog budističkog monaha, onda je to istinski osećaj duhovne ravnoteže.

Pre nekoliko meseci, ponovo sam se obrela u ovoj mnogoljudnoj zemlji i to baš na ovoj pomenutoj planini i po prvi put u gradu Čangša. Ovaj grad je prestonica provincije Hunan, koja se nalazi u južnom delu Kine. Čangša (Changsha) je poznat po tome što je Mao Cedung rođen u selu nadomak ovog grada. U prelepom parku u centru grada nalazi se ogromna kamena bista – Maova glava iz mlađih dana sa dužom kosom.

Kao predstavnik Srbije, provela sam mesec dana na međunarodnom skupu „Seminar of Development and Management of Service Outsourcing for Developing Countries”. Svi učesnici, predstavnici preko 50 zemalja sveta, bili su smešteni u univerzitetskom naselju na obodu grada, čije uže jezgro ima 5 miliona, a šire područje 7 miliona stanovnika.

Poseta lokalitetu Mavangdui

Svaki grad ili mesto u Kini ima svoje lepote, ali ovaj grad krije buduću svetsku senzaciju. S obzirom na to da govorim kineski jezik i da jako dobro poznajem kineski duh i mentalitet, bilo mi je lako da se u vreme slobodnih dana, rezervisanih za odmor, otisnem u avanture.

Tako sam otišla na lokalitet Mavangdui (Mawangdui), gde je otkopana grobnica vojvotkinje Sin Džui (Xin Zhui), supruge kineskog vojvode Li Canga iz dinastije Han iz II veka p. n. e. Muzej Provincije Hunan i Arheološki institut kineske Akademije nauka u periodu od 1972. do 1974. godine iskopali su tri grobnice (jednu lepe vojvotkinje, drugu njenog supruga i treću njihovog sina).

Sve grobnice su sagrađene u vertikalnim jamama. Spoljni drveni kovčeg se nalazio na samom dnu i u njemu je bilo smešteno nekoliko oslikanih drvenih kovčega po sistemu jedan u drugi. Sav prostor oko spoljneg kovčega ispunjen je i zapečaćen ćumurom i belim gipsom.

Blago u grobnicama starim više od 2 milenijuma

Više od 3000 relikvija je iskopano iz grobnica, među kojima su: predmeti od bambusa i drveta, oružje, muzički instrumenti, drvene figurine, žitarice, voće, kineske lekovite biljke, životinjske kosti, ritualni i obredni predmeti od bronze, kao i predmeti od „laka“.

Radovi tehnikom laka čine specijalnu granu tradicionalnih kineskih umetnosti i veština, koju čine predmeti sa drvenim ili svilenim skeletima koji su glatki ili uglačani i čije su unutrašnje i spoljašnje površine premazane sa nekoliko do više desetina slojeva laka. Premazi laka su rađeni samo kao dekoracija, jer je trebalo da se ljudi tek upoznaju sa svojstvima laka kao što je otpornost na kiselinu i alkalnu eroziju, a takođe i otpornost na vlagu.

Lak (hind. Lakh) je spravljan od lepljive sluzi koju insekt tachardia lacca ostavlja na drveću, a ta se supstanca na zapadu zove „smolasti lak“ ili „šelak“. Tu supstancu su u XVI veku, i kasnije, kao osnovni sastojak laka uzele i evropske zanatlije pokušavajući da podražavaju lakovane predmete s Dalekog istoka.

Svojstva smolastog laka su sasvim različita i generalno slabija od osobina pravog laka – čistog prirodnog soka lakovog drveta (rhus vernicifera) koje je poreklom iz Kine, a danas raste i u Koreji i u Japanu. Za pronalazak ove supstance i njenu upotrebu za stvaranje zaštitnog i ukrasnog sloja na predmetima od drveta i drugih materijala, svet treba da zahvali isključivo Kini.

Specijalna tehnika lakiranja drveta

Lak je gotovo neverovatno otporan na vodu. Lakovani predmet može godinama, vekovima da leži zakopan u vlažnoj zemlji ili potopljen u vodi, a da nema mehaničkih povreda zbog kojih bi drvo ili neki drugi materijal ispod laka bio izložen vlazi, zatim da ostane svež i neoštećen kao da je tek izrađen. Japanski arheolozi, koji su vršili iskopavanja u drevnim grobnicama na svojoj teritoriji, utvrdili su da su se čvrste odaje tih grobnica, izgrađene od drveta i obložene tvrdom ilovačom, ponašale kao prirodni rezervoari, tako da su mnoge našli potpuno pod vodom.

U Kini je često između laka i drveta umetan jedan poseban sloj pepela od kostiju, pa se ovom smešom premazivalo prethodno osušeno drvo, te se zatim struganjem postizala glatka površina koja ne upija tečnost, a pogodna je za premazivanje samim lakom. Drugim rečima, postupak je bio vrlo sličan tradicionalnom evropskom gipsovanju panel-ploče.

U zapisima na nekoliko lakovanih predmeta zabeleženo je da su bili tri puta premazivani lakom pomešanim s pepelom pre nego što bi se postigao zadovoljavajući kvalitet središnog premaza. Primenom jednog složenijeg postupka na površinu drvene osnove lepljeno je kudeljino platno, zatim stavljan međusloj, pa tek onda lak. I tu prepoznajemo tehniku vrlo sličnu tradicionalnom evropskom marouflage (kamufliranje, maskiranje), gde se takođe lepi prvo platno na drvenu podlogu, a zatim na njega stavlja premaz, pa tek onda slika temperom ili uljanim bojama.

Predmeti od laka, drveta, a naročito svile, predstavljaju vrhunsko majstorstvo. Velika količina slika i kaligrafije na svili i bambusovim pločicama, kao i natpisi na drvenim tablama i mape, predstavljaju bogatu riznicu antičke kineske kulture i ideologije. Tako je sve ovo što sam navela pronađeno i na lokalitetu Mavangdui (Mawangdui), i to u sve tri pomenute grobnice. Naravno, u grobnici vojvotkinje Sin Džui (Xin Zhui) pronađeno je najviše kozmetičkih kutija rađenih tehnikom laka.

Vojvotkinja Sin Džui fascinira i posle 2000 godina

Telo Sin Džui, iskopano iz jame br. 1, odlično je očuvano. Iako je prošlo više od 2000 godina, ostala je izuzetna forma njenog tela, sa pokretnim kostima i još uvek mekanom, sofisticiranom kožom. Ovo telo je prvo telo ove vrste koje je pronađeno u svetu u ovakvom stanju, a da nije balsamovano, a nije ni poput nordijskog pećinskog čoveka, čije je očuvano telo pronađeno u ledniku, pa zato predstavlja misteriju i izaziva veliko naučno interesovanje.

Mnogi svetski priznati naučnici vrše analize kako bi razotkrili ovu misteriju, ali i restauracije i konzervacije kompletnog zagrobnog inventara. Sadašnji Muzej Provincije Hunan nije dovoljno veliki za izlaganje široj javnosti svega što je pronađeno, te se trenutno gradi novi muzej grandioznih razmera u gradu Čangša.

Sin Džui je sahranjena u svojoj 50. godini, a svi istorijski spisi govore o njenoj izuzetnoj lepoti, pa su tako danas stručnjaci na osnovu istorijskih izvora i analiza napravili rekonstrukciju njenog lika. Kinezi su, inače, jako sujeverni i u svemu nalaze omene – simbole, pa tako baš u toj njenoj lepoti, mladalačkoj nežnoj koži, nalaze posebno značenje i odgovor zašto je baš njeno telo jedino očuvano u takvom stanju.

Telo lepe vojvotkinje je umotano u svilene tkanine i položeno u grobnicu poput egipatskih faraona, po sistemu kovčeg u kovčeg. Između četiri dobro zaptivena sarkofaga nalaze se debeli slojevi ćumura i belog cementa, i s obzirom na dubinu grobnice (16 metara), telo nije bilo u dodiru sa kiseonikom. Tokom 2000 godina održavana je konstantna temperatura. Ali, potpuno isto su sahranjeni i njen muž i sin. U čemu je tajna?

Željno iščekujemo odgovor i završetak celokupnog grandioznog projekta koje sprovode kineski i svetski eksperti. U svakom slučaju, telo Sin Džui je konzervirano i rade se pripreme za izlaganje u javnosti. Inače, u drevnoj Kini grobnice vladara i njihovih najbližih su građene po sistemu obrnutih egipatskih mastaba. Takve grobnice su iznutra stepeničaste, evocirajući princip “manjeg u većem”, baš kao i kineski karakter 中, što znači središte, pa i sama reč Kina (中国 – Središnja zemlja).

Sedam bronzanih posuda kojima se svi dive

Još jedna zanimljivost, nevezana direktno za prethodno pomenuti lokalitet, zbog koje su Kinezi, a naročito žitelji provincije Hunan ponosni, jeste sedam antičkih bronzanih posuda. U vreme velike pljačke kineskih rukotvorina i umotvorina u XIX veku od strane imperijalističkih sila, među ostalim predmetima opljačkanim širom Kine, našlo se i ovih sedam bronzanih posuda koje su potom godinama bile izlagane širom sveta i konačno vraćene u svoju postojbinu, tj. mesto gde su i nastale. Tako da i one čekaju da pomenuti muzej bude završen kako bi i one bile dostupne široj publici.

Li su bile ritualne posude sa širokim otvorom, uskim vratom, zdepaste, čije je dno okruglo i oslonjeno na tri valjkaste nožice zoomorfnog oblika. Gornji delovi nožica su ukrašeni životinjskim njuškama.
Cun (zun) posuda za vino javlja se u brojnim oblicima, a najčešće korišćeni životinjski oblici su: bivo, ovan, svinja, nosorog, slon, tigar, sova, feniks, patka i petao.
Fangji (fangyi) je vrsta vinske posude, po proporcijama slična kocki, obavezno sa poklopcem. Oblik podražava izgled onovremene kuće, a poklopac je urađen u vidu četvoroslivnog krova. Četvrtasto telo predstavlja četiri zida kuće. Stopa sa izrezima imitira kamenu osnovu paviljona. Ova posuda predstavlja zanimljiv materijal za studije arhitekture drevne Kine.
Dž (Zhi) je pehar za vino, čiji se opis može naći u starovekovnim tekstovima o etikeciji. Ima poklopac, a otvor se završava obručem i ima okrugli trbuh oslonjen na prstenastu stopu. To je bila posuda koju su koristili velikaši za vreme žrtvenih ceremonija.
Simusin ding (Simuxin) je vrsta lonca, odnosno pravougaonog ritualnog bronzanog kazana u kojem se kuvalo i držalo meso. Kao što su u antičkoj Grčkoj postojali stilovi ukrašavanja grčkih posuda, tj. vaza, tako su i u drevnoj Kini postojali stilovi dekorisanja bronzanih predmeta. Tako je ovaj stameni četvoronožni ding ukrašen geometrijskim stilom, ali s prikazom ljudskog lica u reljefu na sve četiri strane.

S antičkom otmenošću i lepotom davnašnjih vremena, svaki bronzani predmet koji danas vidimo impresionira nas svojim sjajnim nijansama, odolevajući zubu vremena kao da je upravo izašao iz radionice ponosnog majstora – umetnika.

Bronza otkriva davnu istoriju

Bronza je deo istorijskog zapisa. S ležernim okom koje zna da ceni, u bronzi možemo posvedočiti o prvim tragovima primitivne civilizacije, raspoznajući tragove antičke izrade, opipavajući njihova estetska i tehnološka dostignuća i zaviriti u oblik tradicionalnog mentaliteta i kulturnih karakteristika orijenta. Antička bronza se rodila zajedno sa takvim naprecima u civilizaciji kao što su pisanje, nastanak gradova i država. Iako imena velikih majstora bronze nisu sačuvana, veliki broj dela je prenošen u nasleđe potomstvu.

Bronzano doba je u Kini počelo oko XXI veka p.n.e i protezalo se kroz tri najranije kineske dinastije Sja (Xia), Šang (Shang) i Džou (Zhou). U davna vremena, bronza je bila skupoceni metal i njena proizvodnja je bila u potpunosti kontrolisana od strane kraljevske kuće i aristokratije.

Prema statistikama, Šang i Džou predmeti od bronze iskopani do danas broje više od 20.000 predmeta. Oni se dele na posude za hranu, posude za vino, posude za vodu i muzičke instrumente. Ove posude su korišćene za žrtvovanje najpre bogovima i duhovima predaka klanova, naročito onih koji su se odnosili na vladara i njegovu porodicu. Takođe su se koristili u velikim ceremonijama i raskošnim gozbama. Količina i raznolikost bronze koja se koristila pokazuju socijalni status i moć njenog vlasnika.

Međutim, ogroman broj nađenih pehara i lonaca od bronze, gline i crvenog laka svedoči o tome da je u životu i obredima visokodostojnika stare Kine vino igralo izuzetno važnu ulogu. I šamani, koji su pratili ceremonije i kontaktirali sa bogovima, dolazili su u stanje zanosa usled opijenosti vinom, poput grčkog Dionisa ili rimskog Bahusa.

U to ime, ŽIVELI!

Dr doc. Vesna Dicić