U vremenu kada se svi aspekti ljudske civilizacije razvijaju vrtoglavom brzinom, izvesno je da svako ostvarenje nastalo kao rezultat čovekovog stvaralačko-kreativnog angažovanja može istovremeno postati i predmet našeg ozbiljnijeg istraživanja i analitičkog razmatranja. Za razliku od svakodnevnog, zdravorazumskog, neretko površnog ispitivanja i promišljanja, naučno istraživanje predstavlja vrlo metodično i fazno organizovano delovanje. Njegov cilj je ne samo ispitivanje i otkrivanje do tada nepoznatih sadržaja već i sticanje svih oblika novih, produbljenih, proširenih i na druge načine potvrđenih i prezentovanih saznanja. Primenom naučnoistraživačke metodologije, koja podrazumeva odgovarajuće tehnike i instrumente, suštinu svakog ovakvog istraživanja predstavljaju sistematični, kontrolisani i kritički sprovedeni postupci, koji mogu biti ponavljani kako bi se steklo određeno znanje potrebno za identifikaciju, određivanje i rešavanje najrazličitijih teorijskih i empirijskih problema. Zato se od studenata koji su ovladali principima naučnog razmišljanja očekuje aktivan i kritički odnos prema proučavanju i analiziranju, te da im imperativ bude istinitost.
Imajući u vidu stepen razvoja svih naučnih oblasti, danas su disciplinarna istraživanja realizovana u okvirima uspostavljenih granica samo jedne, određene discipline praktično sasvim potisnuta. Višedisciplinarni, tj. multidisciplinarni pristup jednom određenom problemu ili fenomenu, koji, dakle, uključuje primenu više naučnih disciplina, nezavisnih jedna od duge, kao i primenu više različitih metodologija drugih naučnih oblasti (tzv. interdisciplinarno proučavanje), omogućava prevazilaženje stručne uskogrudosti i kompleksnije sagledavanje problema. U okviru novog, integrisanog razumevanja teorijsko-praktične problematike i fenomena umetnosti, savremeni trenutak postavkom transdisciplinarnosti, kao suprotnosti interdisciplinarnosti, dovodi u dilemu čak i postojanje granica između umetničkih i naučnih oblasti, njihovih specifičnih metodologija i uopšte postignutog saznanja. Uspostavljeno na izvorištu senzitivnog i intuitivnog, umetničko delovanje, smatraju pojedini teoretičari, u suštini je transdisciplinarno. Za njegovo razumevanje potrebno je razmatrati sve ono što je bilo i što se nalazi između i izvan različitih disciplina. Jednom rečju, za suštinu poimanja umetničkog potrebno je napuštanje klasičnog naučnoistraživačkog pristupa, kao i objedinjavanje i hibridizacija različitih načina i metoda saznavanja.
Ističemo da se u okviru lepih umetnosti, koje se proučavaju pod okriljem našeg fakulteta, upravo nameće potreba za primenom navedenih načina spoznavanja, istraživanja, razumevanja i tumačenja. Razmatranje iz više naučnih uglova sadržaja i smisla različitih oblika sredstava komunikacije koji se u svetu umetnosti koriste (u književnosti reči, u muzici tonovi, u igri pokreti, u likovnoj umetnosti elementi kao što su linija, boja i volumen itd.), donosi elaboraciju – i intuitivnu i racionalnu. Svaki stvaralac može naučno-umetnički pristupiti istraživanju i analitičkom razmatranju svojih praktičnih kreacija. Razmatranje fenomena samog stvaralačkog procesa, kao i analitički prikaz rezultata postignutih radom, bilo da je reč o naučnom ili umetničkom delu, krajnji je kvalifikativ bez obzira na to kojoj naučnoj grupi pripada i imperativ je sveopšteg civilizacijskog napretka. Duhovna i materijalna ljudska komponenta direktno su uslovljene stepenom razvoja sveobuhvatnog stvaralaštva.
Treba istaći izuzetnu uzvišenost koja odlikuje i neretko tesno povezuje oba profila ličnosti: umetnika – tvorca umetničkog dela, i naučnika – stvaraoca naučnog rada. Vrednosti koje svojim kreacijama postižu ne postoje nezavisno jedna od druge. Cilj samog čina bavljenja kulturnim i naučnim radom, kao i plasman i distribucija realizovanih rezultata (ideja, spoznaja, saznanja i zaključaka), od vrhunskog je javnog interesa. Poznate su reči S. A. Rajnberga (1897–1966): „Kad nauka dostiže vrhunac svog savršenstva, ona se približava umetnosti, postaje umetnost. I obrnuto – kad umetnost, usavršavajući se do krajnjih granica, doseže svoju kulminacionu tačku, ona se na svoj način pretvara u nauku. U tome se ogleda ono izvesno jedinstvo nauke i umetnosti, tih najviših manifestacija ljudskog stvaralačkog genija”.
Prof. dr Uroš Dojčinović
